Malo je nas koji imamo svest o potrebi zaštite životne sredine u mirnodopskim uslovima kada se naš život odvija uobičajeno. Posebno pitanje vezano za ekološku bezbednost je kako se sa životnom sredinom postupa u ratu i oružanim sukobima?
Međunarodno pravo nas uči da u slučaju oružanog sukobljavanja dve države trebaju upotrebljavati samo onoliko sile koliko je neophodno da se cilj postigne i da takođe treba voditi računa da se sačuvaju civilni objekti i životi civila. U ratu ne bi trebalo uništavati životnu sredinu, infrastrukturu i prirodne resurse. Nije dozvoljena upotreba sredstava koja dovode do zagađenja vode, zemljišta ili vazduha, ali ko o tome misli u ratu? Oružani sukobi su sami po sebi dovoljno opasni, stresni i odvlače svu moguću energiju i koncentraciju onih koji u njima učestvuju. Razmišlja se o ratnim ili odbrambenim ciljevima da jako malo prostora ostaje da se razmotri kako ratna dejstva deluju na čovekovu okolinu i kako će ratom zahvaćena područja izgledati nakon rata. Silina destruktivnosti koju ovakvi konflikti nose sa sobom neminovno se ogleda i na životnoj sredini. Primer je i naša država koja je u sastavu SRJ pretrpela svojevrstan ekocid za vreme NATO agresije 1999. godine.
CILJ OPRAVDAVA UNIŠTENJE ŽIVOTNE SREDINE
Cilj akcija koje u ratu preduzima jedna strana protiv druge je slabljenje vojne moći neprijatelja. Većina tih akcija ne tiču se samo uništenja vojne moći već trajnog oštećenja i onesposobljavanja targetiranog područja za život ljudi i životinja. Takvo područje postaje neadekvatno za život civila i bavljenje poljoprivredom. Da li će životna sredina biti unišetna, u mnogim slučajevima, zavisi od onoga ko odlučuje koja će se sredstva u ratnim dejstvima koristiti, na koji način i koliko. Međunarodno pravo nije dalo mnogo osnova za razmišljanje o ovoj temi pa je ona prepuštena griži savesti.
U skladu sa kasnim razvojem svesti o potrebi zaštite životne sredine u mirnodopskim uslovima razviljale su se i zakasnele pravne norme, konvencije i deklaracije. ENMOD konvencija predstavlja začetak međunarodnih ugovora koji se odnose na zaštitu životne sredine u ratnim sukobima. To je Konvencija o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske upotrebe tehnika koje menjaju životnu sredinu iz 1976. godine. Takođe protokol III konvencije o zabrani upotrebe određenih vrsta klasičnih oružija odnosi se na ograničenja zapaljivog oružja koje može imati negativne implikacije po životnu sredinu. Dopunski protokol Ženevske konvencije govori o zabrani upotrbe sredstava koja mogu izazvati oštećenja u prirodi. Pored navedenih postoji i Konvencija o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske upotrebe tehnika koje menjaju životnu sredinu. Međutim, sve ovo nije dovoljno kako bi se razarajuća dejstva sa posledicama po prirodu zaustavila. Uništenje nuklearne elektrane bi imalo nesagledive posledice po životnu sredinu, a zabrana napadanja ovakvih ciljeva u međunarodnom pravu može se naći indirektno u sklopu nekih propisa ali ne u vidu izričitih zabrana. Takođe u praksi većina ratnih komandanata se vodila maksimom cilj opravdava sredstvo, a kada je ekosistem u pitanju cilj opravdava visok stepen oštećenja životne sredine. Tako su na teritoriji naše zemlje završile tone osiromašenog uranijuma čije posledice i danas osećamo.
PRAVO NA ZDRAVU ŽIVOTNU SREDINU
Danas se po okriljem zaštite ljudskih prava opravdavaju mnoge intervencije širom sveta pri tome se često zaboravlja na jedno od osnovnih ljuskih prava, a to je pravo na zdravu životnu sredinu. Isto tako svako od nas na nacionalnom i nadnacionalnom nivou ima obavezu da štiti i čuva životnu sredinu. Koliko se u ratnim dejstvima ne misli o zaštiti životne sredine primer su Hirošima i Nagasaki. Posledice bacanja atomskih bombi osetili su se i na razorenim prirodnim predelima, a ne samo u ljudskim žrtvama.
Usled razaranja životne sredine u jednom regionu, mogu se javiti migracije stanovništva u druge regione usled nemogućnosti nastvka života na razorenom području. Takođe, priroda ne poznaje veštački nametnute granice, pa ekološka šteta naneta jednoj državi neće ostati u njenim granicama već može imati širi uticaj na celu planetu. Stoga za očuvanje zdrave životne sredine potreban je međunarodni konsenzus i zajednički napori da se to postigne. Glavna odgovornost spada na nacionalne vlade jer one učestvuju u konfliktima i imaju suverenitet nad svojim delom teritorije. Neophodno je da se vodi računa da se tokom ratnih dejstava toksične hemikalije upotrebljavaju što je manje moguće, da se usvoje ekološki ispravne tehnologije i da se koristi manje razorno oružje kada god je to moguće.
Da zaključimo zaštita životne sredine je delimično i vojno pitanje. Ne samo da vojska za vreme rata treba da vodi računa da zaštiti svoje prirodne resurse i ne nanese štetu tuđim, već ima i značajnu ulogu u mirnodopskom periodu.Vojska doprinosi zaštiti prirodnih resursa tako što pomaže civilnim organima za vreme vanrednih situacija i prirodnih katastrofa. Takođe, prikupljanje podataka o stanju u životnoj sredini i blagovremeno otkrivanje potencijalno štetnih elemenata po prirodne resurse takođe spada u domen bezbednosti i odbrane.
U vremenu kada se sve više zemalja odlučuje za nuklearno oružije koje bi moglo da uništi celu planetu deluje iluzorno govoriti o zaštiti životne sredine u ratom zahvaćenim područjima. Međutim, potrebno je osvestiti građane širom sveta da sukobi između dve grupacije ljudi ne smeju biti ispred prirodnih resursa jer su oni osnovno pravo svih nas.
Piše: Jasmina Andrić
