Dolazak investitora koji ulažu finansijaska sredstva i grade fabrike, male hidro elektrane i druge projekte koji značajno utiču na životnu sredinu, doveo nas je do toga da se zapitamo da li su građani uslovljeni odricanjem od zdrave životne sredine radi plate ili finansijske koristi?
Da bi čovek mogao da kaže da je bezbedan, ugrožavanje njegovog života i prava ne sme postojati, te ukoliko se šteti životnoj sredini u kojoj čovek živi, on više nije bezbedan. Svedoci smo velikih investicija u Srbiji i sa njima velikom negativnom uticaju na životnu sredinu u svim delovima zemlje. Da li je to zagađenje koje širi Železara u Smederevu ili su to kamenolomi u Pocerini koji su poremetili čitava sela, a možemo videti i gradnju novih postrojenja na plodnom zemljištu u blizini gradskih naselja. Pored opšteg uticaja na ekonomiju Srbije, u nekim slučajevima građani direktno osećaju finansijske pogodnosti kroz plate i stvaranje posla za mala i srednja preduzeća, ugostitelje kao na primer u slučaju Fiata u Kragujevcu, dok u drugim slučajevima imamo najviše finansijske koristi za investitore i strana preduzeća kako je to u slučaju kamenoloma ili malih hidroelektrana. Tako i dolazimo do toga da se u nekim gradovima u Srbiji građani našli u nezgodnoj poziciji, ukoliko se grad razvija i primaju plate, moraju se suočavati sa zagađenjem, ili ukoliko nema zagađenja, nema plata i biće primorani da odu negde drugde, a u najgorem slučaju preživljavati od nadnica ili nelegalnih radnji.
Svakako ukoliko pogledamo zagađenje koje je bilo značajno veće u Beogradu i drugim industrijskim gradovima tokom SFRJ kada su radile nebrojene fabrike guma, teške i hemijske industrije, livnica i ostalih velikih zagađivača, kada se zarad napretka nije mnogo razmišljalo o zagađenju, jer se time bavila samo država. Danas imamo izbor i odgovornost da kada prihvatamo velike projekte koje imaju štetan uticaj na životnu sredinu, moramo izvući najviše za građane i njihovo zdravlje pored finansijskih okvira kako ne bi došli u situaciju da postanemo kolonija u koju će se premeštati najveći zagađivači. Granica se mora postaviti između bezbednosti građana i ekonomije.
Ukoliko pogledamo veća postrojenja kao što je kompleks Zorka u Šabcu, rudarski basen u Boru, Železaru u Smederevu, fabriku automobila Fiat u Kragujevcu i slične velike fabrike, vidimo da one zapošljavaju veliki broj ljudi i predstavljaju okosnice zapošljivosti na lokalu. To se najbolje može videti i po broju zaposlenih koji je u Železari oko 5 000, Yazaku u Šabcu oko 3 000, Fiat u Kragujevcu preko 2 50o, što su brojevi koji pokreću lokalne ekonomije ali ukoliko zagađenje koje proizvedu ugrožava desetine hiljada života, ne možemo govoriti o napretku, jer će ta sredstva završiti u državnim i privatnim medicinskim ustanovama. Tu su i manji projekti koji zapošljavaju manji broj ljudi(1-20) dok investitor ima veliku finasijsku korist, a čine veliku štetu životnoj sredini kao što su male hidro elektrane koje uništavaju celokupnu životnu sredinu oko sebe, kamenolomi u kojima se koriste prekomerene količine eksploziva koje menjaju tokove podzemnih voda i uništavju okolinu zagađujući je velikim količnima prašina. Građani koji žive u okruženju ovih zagađivača moraju konstatno vršiti pritisak zahtevajući bolju zaštitu životne sredine, bilo to preko svojih opština ili preko pozivanja na odgovornost samih pravnih lica. Svaka javna rasprava se mora iskoristiti kao što je trenutni Slučaj sa Ling Long fabrikom guma koja je u procesu izgradnje, za koju treba iskoristiti prostor za podnošenja izmena i primedbi na procene ugroženosti na životnu sredine, kako bi se na vreme sprečilo prekomereno zagađenje, jer je životna sredina, za investitore samo trošak, a pritisak na njih će odrediti koliki će taj trošak biti. Građani imaju moć da nešto ne dozvole u svoju korist, pitanje je da li će to iskoristiti.
Granica je svakako život i prekoemereno zagađenje životne sredine, milijardi evra ne mogu vratiti ljudske živote i kvalitetnu životnu sredinu ali to mogu sprečiti dodatnim ulaganjima, pitanje je samo kolikim.
Miloš Tišma
