Prilikom susretanja sa raznim bezbednosnim problemima u našem društvu veći broj građana gleda da te probleme ignoriše ili ih izbegne. To je čest slučaj dok odlučni pojedinci ne pokrenu akciju koja pre ili kasnije prepraste u nešto značajno o čemu će šire društvo pričati i rešiti problem
U SAD-u je termin ,,Da Erin Brokovič nešto” (To Erin Brokovich something),nazvan po ekološkoj aktivstkinji Erin Brokovič, počeo da se koristi kada neko istražuje, zagovara i rešava neki problem bez odustajanja. Zanimljivo je i to da su ljudi koji su izražavali protest protiv sistema u Srbiji tokom poslednjih godina koristili protest ,,gorećeg monaha” Thích Quảng Đức-a polivajući se benzinom i paleći se. Tu je i slučaj nemačkog radnika u lučkoj firmi Blohm Voss u Hamburgu(za koga se pretpostavlja da se zove August Landmesser) koji nije želeo da upotrebi nacistički pozdrav usred gomile, čiji se primer danas koristi kada neko želi da pokaže da se i u najgorim trenutcima ne sme dati podrška nasilju i fašizmu. O Miloju Pavloviću, direktoru muške gimnazije u Kragujevcu i njegovim đacima i dalje vidimo simbol solidarnosti i otpora ratu. Tu je i primer Malale, koja je zbog želje da ide u školu, bila ustreljena sa dva metka u glavu od strane talibana ali je preživela. Svi ovi primeri nam govore da kada neko ugrožava našu bezbednost, život, životnu sredinu ili religijske i ljudske slobode, bar jedan od nas mora reagovati.
Podsetimo se Erin Brokovič po kojoj je snimljen i film, bila je činovnik u jednoj advokatskoj kancelariji, kada je do njenih ruku stigla sumnjiva medicinska dokumetacija. Elektroenergetska kompanija je kontaminirala podzemne vode u malom pustinjskom gradu Hinklei u Kaliforniji hromom-6, visoko otrovnom hemikalijom koja se koristi u industrijskim procesima. 1991. godine, Brockovich, tada običan činovnik bez preteranog poznavanja prava u advokatskoj kancelariji Otišla je u pustinju Mojave da istraži šta se dešava a zatekla je vodu koja je bila zelena, žabe sa dve glave, dok su stanovnici patili od krvarenja iz nosa, pobačaja i raka. Ona je nagovorila kolegu Eda Masrija da preuzme slučaj i 1996. godine oni su dobili 650 milijardi dolara poravnanja za 650 tužilaca, u to vreme najveće rešenje za štetu životnoj sredini u američkoj istoriji.
Thích Quảng Đức je bio vijetnamski budistički monah koji se 11. juna 1963. zapalio na prometnoj raskrsnici puta u Sajgonu. On je protestvovao zbog progona budista od strane južnovijetnamske hrišćanske vlade koju je vodio Ngo Đinh Diem. Fotografije ovog čina kružile su širom sveta što je i nateralo Vijentamsku vladu da pod međunarodnim pritiskom povuče zakone i dokumenta koja su diskriminisala budističku zajednicu.
Trenutno u Srbiji i svetu ovakvih individualnih pokretača nema, iako ima mnogih koji bi to želeli da budu, kao što je pokret ,,Život crnaca je bitan”(Black lives matter) ili Greta Tumberg ili pak mnogi aktivisti sa domaće scene. Sa druge strane, slika razbijenih cevi i oslobađanje Rakitske reke je događaj koji može prerasti u neki veći društevni pokretač i može predstavljati nešto što je krenulo od individualne akcije lokanog meštana, a proširilo se na čitavu Srbiju i svet. Ono što jesmo naučili iz ovih događaja svakako jeste to da uvek postoji granica nečinjenja, a jedna individua može i okrenuti tok događaja i okončati ugrožavanje. Individualna akcija je možda nekada i jedina opcija kada je neophodno stati na put ugrožavanju.
M.T.
