Katastrofa koja je zadasila rezervat prirode ,,Slano Kopovo” nas je ponovo naučila da prevencija od požara i čuvanje prirodnih bogatsava ne sme biti povremena aktivnosti, već planirana i konstantna
Više od trista hektara zemljišta sa raznim biljim i životinjskim vrstama nestalo je u plamenu koji je zahvatio rezervat prirode ,,Slano kopovo” nedaleko od Novog Bečeja. Ovo prirodno dobro zaštićeno je zakonom od 2001. godine dobijajući status Specijalnog Rezervata Prirode, a za upravljanje ovim dobrom zaduženo je ,,Lovačko udruženje Novi Bečej”. Ovo područije je veoma značajno za ptice selice tokom proleća i jeseni, koje čine bogatu ornitofaunu(ovde boravi preko 200 vrsta ptica). Ovo područije predstavlja jedno od retkih slanih akvatorija koji su opstali nakon isušivanja močvara od 17. veka i koji predstavljaju ostatak velikog toka Tise i ostataka Panonskog mora. Takođe u sklopu rezervata su i manja jezera i šume koje su obilovale živim svetom.
Za samo par sati vatra se brzo proširila i pretpostavlja se da je stradalo preko 1000 životinja, a velikom požrtvovanošću vatrogasaca sprečena je i veća katastrofa. Po svedočenju upravnika iz lovačkog društva i okolnih meštana posle dugo vremena, niko nije palio njive u okolini, što dalje navodi do toga da je neko namerno podmetnuo požar. Očekuje se podnošenje krivične prijave protiv NN lica, ali to neće vratiti uništeno dobro. Ukoliko policija ne uspe da otkrije počinioca i privede ga pravdi, opet ćemo imati efekat da će počinioci krivičnih dela uništavanja životne sredine i prirodnih dobara proći nekažnjenjo ili uz neke veoma male kazne. Ova praksa dovešće do daljeg urušavanja sistema bezbednosti, jer se značaj životne sredine spušta ispod važnosti i time motivišući ljude da ne brinu o ekologiji i životnoj sredini
Neophodnost društva koje upravlja ovim dobrom ali i policije i inspektora životne sredine i institucija jeste da sve od sebe da planski,institucionalizovano i organizovano pristupe ovom problemu. Ta rešenja mogu biti od boljeg organizovanja čuvanja prirodnih dobara kroz straže, upotrebu tehničko tehnoloških sredstava za nadzor, preko podizanja svesti ljudi o značaju životne sredine do maksimalnog pooštravanja kazni za počinioce zločina protiv prirode koje trebaju da propišu ne samo veće kazne i zatvor, već i svakodnevni društveno korisni rad koji će maksimalno biti nadgledan i upravljan u korist ovog društva.
Kako se nastavlja sa realnošću u našoj zemlji, ekologija i životna sredina ostaju na dnu liste prioriteta svih delova društva. Sve više ljudi ima spektar oboljenja povezanih sa životnom sredinom ali neće prezati od toga da za sobom ostavljaju otpad, zagađuju sredinu i uništavaju je. Otrežnjenje će verovatno doći tek onda kada pitanje životne sredine postane egzistencijalno pitanje svakog čoveka, to jest kada budemo počeli da vidimo vazduh koji udišemo i počeli da vadimo plastiku i veštačke materije iz hrane koje jedemo.
