Evropski zeleni dogovor nameće Evropskoj Uniji nesagledive promene – pre svega od toga kako ljudi greju domove do onoga šta voze i gde rade. Takođe ovaj dogovor dolazi sa ozbiljnim rizikom: da ga druge zemlje neće slediti, zadajući jak udarac konkurentnosti evropskih kompanija
Promene koji donosi zeleni dogovor (EU Green Deal) je izazovniji činjenicom da je to blok odgovoran za manje od 10 procenata globalnih emisija ugljen-dioksida – što znači da je EU premala da obori krivu i izbegne najgore posledice promene klime ako ne može da pridobije druge zemlje da se pridruže borbi. Pa ipak, neki bi rekli da EU snosi posebnu odgovornost da se potrudi. Iako EU emisije danas mogu bledeti u poređenju sa nekim drugim industrijskim titanima, Evropa spaljuje fosilna goriva još od industrijske revolucije pre skoro dva veka – čineći EU, zajedno sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Sjedinjenim Državama, odgovornim za većinu gasova staklene bašte ispuštenih u atmosferu koji sada zagrevaju planetu. Zato EU reguliše celokupan život jednog građaniian EU i nmotiviše ga i usmerava da ne zagađuje.
Što se tiče klimatskih promena, bolje je biti u regiji koja emituje vazduh. To je stav koji će Evropska unija nastojati da postavi saveznicima i protivnicima dok se zalaže za agresivno domaće smanjenje proizvodnje gasova sa efektom staklene bašte u okviru svog Zelenog dogovora. To je scenario rizika i nagrade za samoproglašenog svetskog klimatskog lidera, jer biti prvi je dobro samo ako ne završite sami. Veliko pitanje za „geopolitičku komisiju“ predsednice Evropske komisije Ursule von der Lejen je kako da povede druge napred.
