Kada govorimo o procesu deradikalizacije mislimo na odvraćanje lica, dobrovoljno ili podpomognuto, od njihovih ekstremnih stavova. Segment ovog procesa koji uključuje odvajanje se odnosi na proces udaljavanja osoba od aktivnosti ekstremne grupe koji pripadaju, bez nužne deradikalizacije te osobe ili menjaja njenih stavova. Moramo razumet da postoji „Kontraradikalizacija“ s druge strane koja obuhvata one mere preduzete za sprečavanje nove generacije ekstremista, a samim tim je i manje reaktivna nego deradikalizacija.
Uspešna deradikalizacija zavisi od razumevanje same radikalizacije. Često zbog druženja osobe sa radikalnim pojedincima, radikalizacija može imati mnogo oblika. Zdrav program deradikalizacije mora dovesti do znanja kako pojedinci postaju radikalizovani jer se radikalizacija i deradikalizacija u velikoj meri oslanjaju na porodične ili druge društvene veze, a internet igra sve veću ulogu u oba. Upadljiva karakteristika radikalizacije je da se ona sve više ostvaruje preko interneta. Tako neki pojedinačni izvršioci nisu imali prethodni kontakt sa terorističkim grupama, niti su ikada putovali na ratišta u kojima je neka grupa aktivna, a postali su direktno povezani sa terorizmom. Kao što smo videli sa slučajevima u Evropi i SAD(Napadi u Parizu, napadi usamljenih vukova širom SAD-a). Teroristi se često radikalizuju „na daljinu“, ponekad preko interta je postavio trend „samoregrutovanja“ što je navelo mnoge stručnjake da da pažljivije pogledaju ulogu interneta u terorizmu i protiv terorizma.
Uopšteno analizirajući primera može reći da je grupa individua koja je podložna radikalizaciji ima kombinaciju sledećih karakteristika:
poverenje u osobe koje su već uključene u radikalnu grupu;
„duhovno gladni“ i posvećeni svojoj veri, ali imaju ograničeno znanje o svojoj religiji;
Očajni, naivni ili jednostavno u potrebi za novcem usred teških životnih okolnosti
Oni koji žele da regrutuju takve ljude pokušavaju da udovolje njihovim potrebama i interesima.
Tokom procesa radikalizacije, karakteristike „mete“ su identifikovane da bi se utvrdila njihova podobnost za ekstremizam i terorizam i zatim su uključene u dijalog, sprijateljili se, a njihove društvene, finansijske ili psihološke potrebe su adresirane kao sredstvo za sticanje poverenje i otvaranje puteva za ubacivanje ideologije i ekstremističkih narativa u njihov ranjivi um. Ovaj deo procesa radikalizacije veoma liči na početne korake preduzete u mnogim programima deradikalizacije. Međutim, tokom procesa regrutovanja, radikalne grupe će često izolovati ciljanu osobu i „obrazovati“ ih o svojoj svrsi. Ako odbiju da učestvuju u nasilju, od njih se tada može tražiti da urade nešto naizgled bezazleno, kao što je iznajmljivanje automobila ili stana da bi pomogli grupi. Ovaj čin se zatim koristi da bi se izazvalo kontinuirano učešće. Na primer, može im se reći da „bezbednosne snage sada znaju za vas i da vas mogu mučiti“. Ciljani pojedinac se stoga približava radikalnoj grupi.
Većina procesa deradikalizacije se odvija nakon izrečenih sankcija, u pritvoru i zatvoru do praćenja uslovne slobode i ponašanja pojedinca do povratka u zajednicu.
ISKUSTVA POMOĆI I PODSTICANJU DERADIKALIZACIJE
Noviji preventivni antiteroristički programi nastoje da ponište proces radikalizacije tako što socijalnim inžinjeringom i povratakom pojedinca u zajednicu žele da im pruže šansu za novi život, tako istražujući njihove prvobitne razloge za radikalizaciju i odvraćajući ih od njihovih ekstremnih uverenja i društvenih kontakata. Deradikalizacija uključuje i smanjenje broja aktivnih terorista; resocijalizacija bivših članova; podsticanje neslaganja među teroristima, jačanje legitimiteta vlade i smanjenje zavisnosti od represivnih oblika borbe protiv terorizma. Postoje razni primeri u kojima su vlade shvatile da je deradikalzicacija jedna od ključeva smanjenja terorizma
Tako Alžirski program deradikalizacije ima za cilj da unese osećaj okončanja perioda građanskog rata. Pristup je zasnovan na Povelji za mir i nacionalno pomirenje, koja je izneta na nacionalnom referendum 2005. godine, a zatim sprovedena kao zakon 2006. godine. On uključuje program u tri koraka koji je usredsređen na obnavljanje mira; podržavanje nacionalnog pomirenja, solidarnosti i reintegracije; i sprečavanje ponovnog pojavljivanja građanske nesloge. Mere su prvenstveno usmerene na one koji su uključeni u Islamski front spasa, ali su uključene i manje frakcije. Mere preduzete za promovisanje mira i stabilnosti uključuju odbacivanje optužbi protiv onih koji se dobrovoljno i voljno predaju nasiljem i drže u rukama . Oni se takođe fokusiraju na davanje amnestije i pomilovanja i, gde je potrebno, na smanjenje zatvorskih kazni. Korak pomirenja i reintegracije uključuje podršku na tri nivoa. Država tako promoviše ponovno zapošljavanje pojedinaca koji su bili predmet administrativnih otpuštanja kao rezultat „nacionalne tragedije“.Sprečavanje daljeg građanskog razdora fokusirano je isključivo na uskraćivanje prava na političko delovanje svima koji su umešani u „preteranu upotrebu religije koja je dovela do nacionalne tragedije“. Takođe se obraća pažnja na suzbijanje širenja verske indoktrinacije, kako u džamijama tako i u zatvorima. U zatvorima, država je nastojala da spreči širenje ekstremističke ideologije odvajajući one koje vide kao indoktrinatore od drugih zatvorenika. Zatvorska politika poput ove nastoji da izoluje ekstremiste od drugih
Uloga Egipatske države u uspehu deradikalizacije Gama’a al Islamiiia (1997-2007) i organizacije Al Džihad 2007. se meri činjenicom da nijedna grupa nije bila uključena u bilo kakve nasilne radnje u dužem period nakon sprovedenog programa deradikalizacije. Štaviše, obe grupe su osudile terorističke napade drugih grupa. Uloga države u deradikalizaciji ove dve grupe tumači se na dva različita načina. Vlasti i neki drugi tvrde da je država imala ciljani program. Drugi, uključujući novinare, advokate i same radikale, tvrde da su dve grupe koje su pokrenule prekid vatre na šta je država samo reagovala.. Facilitacija se skoro u potpunosti usredsredila na zatvorene članove ovih grupa i fokusirala se na davanje i prava i nagrada. To je uključivalo zaustavljanje pogubljenja i mučenja, zatvaranje u samicu, kao i brutalnost države u zajednicama. Nagrade su bile usredsređene na oslobađanje zatvorenika, poboljšane posete zatvoru i zatvaranje u blizini rodnog sela ili grada pritvorenika. Država je takođe zauzela pristup zasnovan na obrazovanju koji je podsticao zatvorenike da uče, dozvoljavao pristup novinama i televiziji, kao i interakciju između vođa i sledbenika grupe i onih van grupe. Vredi naglasiti da je značajna komponenta državnog rada na terenu u zatvorima uključivala vođe grupa. Ovi lideri su bili ohrabreni da propovedaju poruku umerenosti i da objavljuju svoje ideološke revizije kroz obilaske po zatvoru, kao i intervjue na televiziji i radiju. Tako Egipatski primer stavlja u prvi plan osnovne mere koje se mogu preduzeti da bi se olakšala ideološka preorijentacija ekstremističkih grupa.
Singapurska vlada se prvi put obratila verskim vođama kada su saznali za aktivnosti džihadista u Singapuru 2001. Tu su bile velike operativne ćelije, što je za vladu bilo iznenađenje. Zaista, pre konsultacija sa stručnjacima za islam, vladini zvaničnici su takođe bili iznenađeni ideologijom zatvorenika terorista. Razumevanje ovoga bi bilo ključno za uspeh njihove antiterorističke politike. Kao i program u Bangladešu, projekat deradikalizacije u Singapuru, osnovan 2002, ne koristi podsticaje, niti daje „slobodno vreme za dobro ponašanje“, već je većina učesnika bila dovoljno dobrostojeća da im nije bila potrebna finansijska podrška. Proces počinje skriningom potencijalnog teroriste kako bi se odredio najispravniji pristup njegovoj ili njenoj deradikalizaciji. Tokom celog procesa, psiholozi pregledaju korisnika i na kraju mu daju bezbednosnu procenu. Ako ne uspeju u poslednjem – tj. ako se smatra da i dalje predstavljaju pretnju za društvo – neće biti pušteni. Program podrazumeva korake preduzete u nekim drugim programima, ali sa različitim naglaskom na svaki: verske rehabilitacione grupe u zajednici, koje pomažu da se odredi ekstremno tumačenje neke osobe o njihovoj religiji i u suštini je ospori, psihološka procena tretmana osobe i rad sa porodicama. Poslednji aspekt je posebno naglašen u Singapuru. Pružajući podršku porodicama svih pritvorenika (bez obzira na njihove navodne zločine), program obezbeđuje i da se porodica neće osećati izolovano ili zanemareno u odsustvu svog rođaka i da se rođak neće vratiti u porodicu koja je pretrpela patnje tokom njegovog ili njenog odsustva. vreme u zatvoru. Vremenom je singapurski program deradikalizacije stekao poštovanje, što je nešto što se mnogi programi deradikalizacije, delom zbog percepcije da su „slabi“ na terorizam, bore da postignu. Pomalo neobično, program ne sadrži obavezno praćenje ili izveštavanje