REZULTAT ZA DVA DATUMA

Dana 9.maja, kao i svake godine, Rusija najavljuje obeležavanje Dana pobede na fašizmom u Drugom svetskom ratu. Sa druge strane, NATO će u junu mesecu održati samit u Madridu, na kome treba da bude usvojen novi, osmi po redu, Strateški koncept Alijanse. Sa kojim rezultatima Rusija i NATO dočekuju navedene datume?

RUSIJA I DAN POBEDE

Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, koji se obeležava 9. maja na dan kapitulacije Nemačke (1945), jeste veliku dan u sećanju naroda Rusije i nekadašnjih država SSSR-a. Da je istina samo jedna kako tvrde filozofi, ne bi trebalo trošiti previše reči da se dokaže uloga Crvene armije u pobedi nad fašizmom i kapitulaciji tadašnje Nemačke 9.maja 1945 (Japan je kapitulirao nekoliko meseci kasnije). Ali, kako poručuje Franc Kafka – „Danas je teško govoriti o istini. Istina, iako je jedna, ima mnogo subjektivnih lica“. Stoga, opet filozofi zaključuju – „Mi u stvari i ne govorimo o istini, kao jednoj, već samo iznosimo percepciju istine“. E, upravo to – percepcija istine, zamagljuje vidike i baca prašinu u oči da ne možemo jasno da vidimo rezultat koji će Rusija obznaniti na ovogodišnje sećanje na  Dan pobede.

Od 1945 do 1991 Rusija je u sastavu SSSR-a, praktično, nastavila „rat u miru“ protiv kako se tada govorilo Zapada, koji su predvodile SAD. Taj „rat u miru“ imenovan je kao Hladni rat, odnosno doba bipolarnosti u međunarodnim odnosima. Taj Zapad je optuživao SSSR da je spustio „gvozdenu zavesu“ od Vladivostoka do Jadranskog mora, kojoj se treba žestoko suprostaviti. SSSR je optuživao Zapad da zarad zadovoljenja kapitalističkih interesa nastoji da zavlada svetom. Ostali svet se jedno vreme velikim delom opredelio za Pokret nesvrstanih, a delom „uskakao u vagon“ velikih, formalno i neformalno. Dok je svet strepio od novg velikog rata (VU-NATO), diljem Zemljine kugle su besneli lokalni i regionalni ratovi, u kojima su velike sile (SSSR i SAD) direktno i indirektno učestvovale. Sukob (rat) je (p)ostao zakonitost međunarodnih odnosa.

SSSR, prema većini analitičara, nije izdržao zahteve Hladnog rata, a poraz u tom sukobu ostavio je drastične posledice: raspušten je Varšavski ugovor i raspala se najveća država sveta. Takođe, brojni analitičari zaključuju da je upravo SSSR (Gorbačov) omogućio ujedinjenje Nemačke (1990), nakon rušenja Berlinskog zida (1989), što je dalo zamajac daljim zapadnim integracijama (formiranje EU i opstanak NATO), a Americi omogućilo da privremeno zavlada svetom – unipolarnost. SSSR se raspao po šavovima nekadašnji republika, među kojima je Rusija i dalje ostala najveća država na kugli zemaljskoj. Ali, Rusija sa milion problema, ili „Rusija u provaliji“, kako je imenovao Solženjicin.

Rusija u provaliji se poslednju deceniju prošlog veka o svom jadu bavila, sanirajući posledice tektonskog poremećaja koji je izazvalo rušenje Berlinskog zida. U takvim uslovima, Rusija je izbegavala „zameranje“ Zapadu, ušla u Partnerstvo za mir (program NATO), sklopila poseban Sporazum sa Alijansom i rešavala brojna pitanja „u sopstvenom dvorištu“. Zrno po zrno…kamen po kamen…

Povratak Rusije na svetsku scenu događa se u prvoj deceniji ovog veka kratkotrajnim ratom u Gruziji (2008), priznavanjem nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije i objavljivanjem prve Strategije nacionalne bezbednosti Rusije (2009). Međutim, pripreme za taj povratak su bile detaljne. Prvo, Rusija je do krajnjih napora uspevala da održi i snažno razvija najmoćnije strateško oružje, pre svega nuklearno i raketno, jer nema moći bez vojne sile (svakako uz ekonomsku snagu). Drugo, Rusija je relativno bezbolno rešila ključne bezbednosne probleme unutar svoje zemlje i na njenim granicama. Treće, Rusija se vratila osnovnoj snazi – prirodni resursi. Četvrto, Rusija ulaže maksimalne napore na stvaranje savezništava i partnerstava u političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj ravni (Evroazijska zajednica, BRIKS, ŠOS, ODKB…). Tako, neposredan povod za povratak Rusije na svetsku scenu – poziv Ukrajini i Gruziji da postanu članice Alijanse (Bukurešt 2008), Rusija je spremno dočekala.

Dok se Zapad borio sa velikom ekonomskom (finanisjkom) krizom i međusobnim trvenjima oko homogeniztacije, identiteta i daljeg puta EU i NATO, Rusija je počela da se otvara i ostvaruje sve veći uticaj na međunarodne odnose. Osnovna poruka iz prve, a i kasnijih (još dve) strategija nacionalne bezbednosti Rusije bila je – Rusija će svim sredstvima zaštititi sopstvne interese i bezbednost svojih saveznika.

Zapad je, verovatno, shvatio, ali nije prihvatio takvo opredeljenje Rusije. Stoga, Rusija se, prvo u strategiji SAD, a zatim u strateškim konceptima NATO, imenuje kao revizionistička zemlja (zajedno s Kinom) i smatra generatorom nebezbednosti u svetu. U tom smislu, Zapad (NATO) vojno opkoljava Rusiju i potpaljuje vatre od Baltičkih država, preko Ukrajine do Balkana. Indirektni sukobi zapada i Rusije osećaju se na Bliskom istoku, na severu Afrike, u Siriji, u južnoj Americi, na Arktiku i, posebno, u Evropi. Ameriku je posebno zabrinjavalo ekonomsko zbližavanje Rusije i vodećih zemalja Evrope i Turske, kao i uticaj na Zapadnom Balkanu, što nastoji da spreči. Neki će to imenovati kao „novi Hladni rat“.

Osećajući „stezanje obruča“, koje je dolazilo sa zapada (NATO), Rusija se posebno angažuje na sprečavanje uticaja SAD i Alijanse u postsovjetskim državama koje nisu njegove članice, kao što su Belorusija, Kazahstan, Azerbejdzan, Jermenija, Gruzija, Tadzikistan, Kirgistan, a naročito – Ukrajina. Snažniji problemi u odnosima Rusije i Zapada, a u vezi s Ukrajinom, počinju povratkom Krima Rusiji 2014, (prema Zapadu – nelegitimna aneksija dela Ukrajine), kao i nemirima u regionima Luganjska i Dinjecka u kojima živi većinski ruski živalj. Nastojeći da spreči zapadnu podršku Ukrajini, posebno stalne pozive NATO da se pridruži Alijansi, kao i potpirivanje nacističkih snaga u Ukrajini u sukobu u regionima Luganjska i Donjecka, Rusija 24.februara 2022 otpočinje specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, koju je Generalna skupština UN imenovala kao agresiju. Značajan broj analitičara je taj potez Rusije imenovao kao „posredni rat Rusije protiv SAD i atlantista“.

Bilo je za očekivati da se atlantisti ujedine u osudi Rusije. Ako su „čekali“ da se dogodi nešto kao razlog za to, „dočekali su“. Sankcije koje se preduzimaju prema Rusiji nisu viđene u dosadašnjoj istoriji međunarodnih odnosa. Nemoguće je da takve sankcije ne ostave traga na onoga kome su usmerene (Rusija), ali ih, za sada, Rusija podnosi. Teško je pretpostaviti da li će i kakvo će biti dejstvo tih sankcija u dužem periodu.

Predsednik Rusije Putin je cilj specijalne vojne operacije u Ukrajini utvrdio kao: demilitarizaciju i denacizaciju Ukrajine, njeno priznavanje Krima u sastavu Rusije i rešavanje statusa Luganjska i Donjecka u skladu sa sporazumom iz Minska. Specijalna vojna operacija je ušla u drugu fazu, a neki analitičari (i autor ovog teksta) smatraju da će vojni cilj biti ostvaren do 9.maja – Dana pobede nad fašizmom.

Teško je pretpostaviti šta je vojni cilj u navedenom političkom iskazu specijalne vojne operacije. Ovo i s razloga što Zapad brani Ukrajinu do poslednjeg Ukrajinca (Čomski). Zato, za pretpostaviti je da je vojni cilj druge faze specijalne vojne operacije uništenje nacističkih snaga Ukrajine u regionu Donbasa, posebno u širem regionu grada Mariupolja. Na Dan pobede situacija u Ukrajini bi mogla da bude (Slika) kao što poručuje sekretar Ruskog saveta za nacionalnu bezbednost Nikolaj Petrušev.

Ukoliko u Moskvi bude obeležavan Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu – 9.maja, kako se najavljuje, biće to još jedan dan sećanja bez prisustva zapadnih zvaničnika, koji su ovoga puta više nego ujedinjeni s onima na koje se imenovani dan odnosi, u negativnoj konotaciji. Ništa ne uspeva kao uspeh. Biće zanimljivo čuti – šta je uspeh Rusije na ovogodišnji Dan pobede nad fašizmom.

NATO I NOVI STRATEŠKI KONCEPT

Evropska unija odavno ne obeležava 9. maj kao Dan pobede nad fašizom. Stoga, baš taj 9.maj utvrđen je kao Dan EU. Koji cinizam! Za neke zemlje EU se to može shvatiti, iako ne i prihvatiti. Ali za Poljsku i neke druge…

Od današnjih 30 članica NATO, njih 21 su i u sastavu EU. A kako je NATO narastao na 30 (SAD + 29)?

Kraj Hladnog rata, logično (?) postavio je pitanje opstanka NATO, ako se raspao Varšavski ugovor i SSSR. Stoga, nameće se pitanje – zašto je uopšte formiran NATO?

Formalno-pravno posmatrano, NATO je nastao kao odbrambeni savez u skladu sa članom 51. Povelje UN. U Preambuli Sporazuma o formiranu Alijanse iz Vašingtona 1949 stoji:

„Potpisnice ovog sporazuma nanovo potvrđuju svoje uverenje u namere i načela Povelje Ujedinjenih nacija i svoju želju da žive u miru sa svim ljudima i svim vladama.

One su odlučne čuvati slobodu, zajedničko nasledstvo i civilizaciju svojih naroda, zasnovanih na načelima demokratiju, individualnih sloboda i prava.

One žele podsticati stabilnost i boljitak na severo-atlantskom području.

One su odlučne ujediniti svoje napore za zajedničku odbranu n održavanje mira i bezbednosti.

Stoga se one slažu s ovim severo-atlanskim sporazumom“ .

Međutim, stvarne razloge formiranja NATO poodavno je izneo prvi Generalni sekretar Alijanse Lord Ismaj rečima: 1) Nemačku pod kontorlu, 2) Amerikance u Evropu i 3) Ruse van Evrope. Alijansa je odavno ostvarila prva dva cilja, a na pomolu je i realizacija trećeg.

Pobednik Hladnog rata su, u stvari, SAD. U nameri da zagospodare svetom, SAD su morale imati poluge moći – ekonomsku i vojnu, koje zajedno stvaraju političku. Tako, pored evidentne ekonomske snage, Americi je treba vojna sila, a to je – zadržati NATO. U uslovima koji su vladali u međunarodnim odnosima posle rušenja Berlinskog zida to i nije bilo teško. Tako, SAD su uspele da ubede UN da je NATO potreban kao garant svetskog mira i bezbednosti.

Prihvatajući činjenicu da vladanje svetom ne mogu da ostvare sami, SAD nakon Hladnog rata ostvaruju svoj uticaj u UN i uspevaju da održe NATO, kao polugu sopstvene moći. Iako je formiran kao odbrambeni savez, novi paradoks nakon kraja Hladnog rata je da se NATO ipak u praksi pojavljuje kao regionalni aranžman u smislu Glave VIII. Bez obzira na mišljenje jedne grupe autora da se NATO ne može smatrati regionalnom organizacijom u smislu Glave VIII, praksa je čini se dematovala ovo teorijsko stanovište, jer je Rezolucijom 787 SB UN, NATO dovoden u poziciju regionalne organizacije. Još preciznije govoreći četiri su operacije na prostoru bivše Jugoslavije u kojima je NATO učestvovao u pogledu mera primene odluka Saveta bezbednosti što će reći na osnovu člana 53. Radi se o sledećim operacijama: Operation Maritime Monitor, Operation Sharp Guard and operations Deny Flight and Close Air Support . Nasuprot ovoj tezi, kao veoma važan čin u izučavanju odnosa Saveta bezbednosti i regionalnih organizacija predstavlja usvajanje Novog strategijskog koncepta NATO u jeku sukoba na KiM 1999.godine. Novina koju donosi ovaj dokument sadržana je u formulaciji da “od pada Berlinskog zida i rasformiranja Varšavskog pakta, NATO nema samo zadatak samoodbrane već i obezbeđivanja globalne bezbednosti od terorizma, organizovanog kriminala, prepreka u protoku vitalnih resursa, i neograničenog kretanja velikog broja ljudi, itd . Ovim dokumentom se NATO potvrdio ne samo kao organizacija zajedničke odbrane već dalje proširio prostor delovanja izvan Glave VIII u skladu sa izazovima sa kojima su se suočavale članice NATO od kraja Hladnog rata, a naročito nakon 11. septembra 2001. godine i poznatih terorističkih napada na Njujork i Vašington

U svojoj istoriji od nešto više od sedam decenija NATO je usvojio sedam strateških koncepata:

1)            Strateški koncept za odbranu severnoatlantske oblasti (DC 6/1, 1. decembar 1949);

2)            Strateški koncept za odbranu severnoatlantske oblasti (MC 3/5, 3. decembar 1952);

3)            Sveobuhvatni strateški koncept za odbranu NATO oblasti (MC14/2, 23. maj 1957);

4)            Sveobuhvatni strateški koncept za odbranu NATO oblasti (MC 14/3, 16. januar 1968);

5)            Strateški koncept NATO „Strategija dijaloga i saradnje“ (novembar 1991)

6)            Strateški koncept „Strategija saradnje u bezbednosti“ NATO (D. C, 23–24 april 1999) i

7)            Strateški koncept „Aktivno angažovanje-moderna odbrana“ (19-20. novembar 2010).

U prvih 40 godina postojanja (prva 4 strateška koncepta) NATO je bio istinski odbrambeni bedem od istočnog bloka, koji je formiran 1955. godine u Varšavi – Varšavski pakt . Međusobno se optužujući za generatora međunarodne nebezbednosti, NATO i VU su tokom Hladnog rata razvili neviđenu trku u naoružavanju, u kojoj su prednjačili SAD i SSSR. U prvi godinama Hladnog rata ta trka primarno se odnosila na nuklearno naoružanje. Tako, i strategije blokova primarno zasnivale su se na upotrebi nuklearnog oružja. Međutim, vremenom su velike sile shvatile da raspolažu arsenalom nuklearnog oružja kojim može da bude uništen ceo svet i strategije su prelazile u druge oblike, pre svega konvencionalnog ratovanja.

Činjenica je da strateški koncepti NATO, između ostalog, izviru iz strategija nacionalne bezbednosti SAD. Otuda, novu ulogu NATO vidimo u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD iz 1991, (Rat u zalivu – „Pustinjska oluja“) gde u Uvodniku dokumenta predsednik Džordž Buš (stariji) poručuje:

„Novi svetski poredak nije činjenica; to je težnja i prilika. Imamo izvanrednu mogućnost u kojoj su nekoliko generacija uživale da izgrade novi međunarodni sistem u skladu sa našim vrednostima i idealima, dok se stari obrasci i izvesnosti ruše okolo. Za Ameriku ne može biti povlačenja od svetskih problema. Unutar šire zajednice nacija jasno vidimo svoju ulogu. Moramo ne samo da zaštitimo naše građane i svoje interese, već i da pomognemo u stvaranju novog sveta u kome naše osnovne vrednosti ne samo da opstaju već i cvetaju. Moramo raditi sa drugima, ali moramo biti i lideri“ .

Vrhunac dominacije SAD i NATO u međunarodnim odnosima Alijansa demonstrira agresijom na SR Jugoslaviju na 50.godišnjicu od svog formiranja – 1999. Agresija je izvršena bez mandata SB UN, protivno članu 5 Vašingtosnkog sporazuma i protivno ustavima zemalja članica NATO. Osokoljene ishodom agresije na SRJ, u kome im se osim SRJ niko suprostavio nije, NATO u novom strateškom konceptu (1999) najavljuju odluku o proširenju Alijanse i aktivno angažovanje izvan evro-atlanskog prostora, sa ili bez mandata SB UN. Presedan nad presedanima! Proširenje Alijanse je otpočelo nekoliko nedelja pre agresije na SRJ, prijemom Mađarske, Češke i Poljske, a nastavilo se „usisavanjem“ tampon zone sa Rusijom (Slika).

Tampon zone, internet izvor

 

Prvi signali suprostavljanja dominaciji SAD dolaze terorističkim napadima Al Kaide na objekte u Vašingtonu i Njujorku 11.09.2001. godine. U svojoj istoriji NATO se prvi put poziva na zajedničku odbranu, u skladu s članom 5 Vašingtosnkog sporazuma. Počinje „odmazda“ na Avganistan (oktobar 2001) i primena preemptivne strategije SAD u Iraku 2003 (bez mandata SB UN), na sveru Afrike, Somaliji, Siriji. Amerika i NATO su se zaglibili u ratove. Paralelno sa ulaskom u ratove, NATO vrši proširenje. Najveće proširenje događa se 2004 kada su članice Alijanse postale 7 država: Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka, Slovenija, Rumunija i Bugarska. Posle toga, u Alijansu će biti primljeni još: Albanija i Hrvatska (2009), Crna Gora (2017) i Severna Makedonija (2020). Odnos NATO 1998 i 2022 prikazan je na sledećoj slici.

Proširenje NATO-a, internet izvor

Nakon što je Rusija vratila Krim u svoj sastav (2014), NATO konstantno abdejtuje svoj poslednji strateški koncept NATO 2020, usvojen 2010. godine. To se čini na samitima Alijanse, otprilike svake druge godine. Sa tih samita izdaje se Deklaracija, koja otprilike broji oko 80 članova. U svim deklaracijama, posebno od Varšave 2016 godine, Rusija zauzima posebno mesto u negativnom smislu. Pored uspostavljanja raketnog štita oko Rusije, posebno značajno jeste i vojno opkoljavanje osmišljeno u konceptu „Odbrana u 3600“. Taj koncept podrazumeva doktrinu 4×30 (formiranje 30 bataljona KoV, 30 vazduhoplovnih jedinica i 30 pomorskih jedinica koje će biti u gotovosti za dejstvo u roku od 30 dana). Na poslednjem samitu Alijanse u Briselu 2021 (prisutan i američki predsednik Bajden), koncept Odbrana u 3600 imenovan je kao – prave snage na pravom mestu u pravo vreme. Upravo poslednjih meseci te snage se raspoređuju oko Rusije i Ukrajine.

U decembru 2019, lideri NATO zatražili su od Generalnog sekretara Jensa Stoltenberga da sprovede proces koji je okrenut ka budućnosti kako bi ojačao Alijansu. U junu 2020, Generalni sekretar Stoltenberg je izložio svoje prioritete za NATO 2030: osigurati da NATO ostane jak u svakom smislu, da postane politički jači i da zauzme globalniji pristup. Na samitu u Briselu 2021, saveznici su usaglasili ambicioznu Agendu NATO 2030, koja je uključivala odluku o ažuriranju Strateškog koncepta. Novi (osmi) strateški koncept NATO (NATO 2030) treba da bude usvojen na samitu u Madridu, planiranom za jun 2022.

SA KOJIM REZULTATOM NATO DOČEKUJE SAMIT U MADRIDU?

Situacija nakon vojne invazije Rusije na Ukrajinu, između ostalog, dovela je do homogenizacije atlantista, pa i NATO. Za sada NATO podržava Ukrajinu deklarativno, ekonosmki (finansijski),prihvatanjem izveglica i uz sve značajnije isporuke naoružanja i opreme. SAD i NATO koriste sukob Rusije i Ukrajine zarad iznuravanja Rusije u svakom smislu i ostvarenja trećeg cilja formiranja Alijanse po Lordu Ismaju – Rusi van Evrope. Zarad ostvarenja svojih interesa, NATO će podržavati Ukrajinu do poslednjeg Ukrajinca. Pojedine države koje su do sada bile vojno neutralne, kao što su Finska i Švedska najavlju pristupanje NATO, za šta imaju „otvoren“ poziv, koji se očekuje upravo u Madridu juna 2022.

Madrid 2022 i novi strateški koncept NATO, praktično, jesu spuštanje „govzdene zavese“ od Atlantika do Baltika i Crnog mora. Amerika je konačno zagospodarila Evropom.

EPILOG

Dolaze dva datuma izuzetno različitog karaktera i očekivanja. Sve napred navedeno može biti poništeno jednim pritiskom na „crveno dugme“.

Rezultat za navedena dva datuma može da bude poslednji čovek, kako kaza Fukujama,  a ne poslednji  Ukrajinac, kako poručuje Čomski, ali ne samo on.

Prof.dr Božidar Forca

More Stories
U TOKU 10. CISM ČELENDŽ KUP U PLANINSKOM TRČANJU