„Evropska perspektiva“ Beograda postaje sve neizvesnija, budući uslovljena sve izraženijim zahtevima i prefiksima reformi. U tom kontekstu, najavljeno povlačenje sredstava iz Brisela, te njihovo potencijalno preusmeravanje ka civilnom sektoru, kao i strateški okvir poput Dunavske strategije (EUSDR) ostavljaju snažan utisak da Srbija u trenutnim konstelacijama i sa svojim spoljnim vektorima – nije po meri Zapada. Iz dvorane za sastanke u Briselu ovih dana stižu neumoljive poruke uobličene u izveštaj Evropske komisije, posvećen srpskom režimu.
EVROINTEGRACIJE KROZ IGLENE UŠI
Srbija se već godinama formalno nalazi na evropskom putu. Prema zvaničnim podacima, od 2000. godine preko različitih instrumenata pretpristupne pomoći (IPA) i drugih EU fondova, Srbija je dobila više od 7 milijardi evra bespovratnih sredstava za reforme u oblasti sudstva, javne uprave, poljoprivrede, obrazovanja i infrastrukture. Međutim, u poslednje vreme, iz Brisela stižu signali da bi finansijska podrška mogla biti uskraćena ukoliko bi izostao očekivani učinak na polju reformi sudstva, borbe protiv korupcije i slobode medija.
Drugo, ne manje bitno je usklađivanje spoljne politike Srbije sa EU stavovima. Tako je u zvaničnom izveštaju za 2023/2024. o napretku Srbije navedeno da je jedan od glavnih problema upravo nedostatak usklađenosti na području spoljne i bezbednosne politike – posebno u odnosu na pitanja vezana za Rusiju i Ukrajinu. To odražava hronične probleme: stagnacija reformi, zamor procesa i politiku koja naginje prema „igri na obe strane“.
Formalno, ipak u izveštaju od 8. novembra 2023. stoji da „ni u jednoj oblasti nije zabeležen povratak unazad“. Mimo formalizama, pred Srbiju se stavljaju sve veći zahtevi:
-Mora da pokaže konkretan napredak u institucionoj nezavisnosti, pravosuđu, javnim nabavkama.
-Mora da uskladi svoju spoljnu politiku s EU: sankcije Rusiji i prihvatanje zajedničkih stavova.
-Mora da preusmeri ili usmeri sredstva i aktivnosti ka civilnom društvu jer iz Brisela sve češće stižu poruke o „podršci civilnom sektoru“ kao pokazatelju stvarne demokratske tranzicije.
Srbija je na raskršću: ili će izvršiti nametnuta prilagođavanja koja će joj omogućiti da prođe kroz iglene uši evropskog procesa, ili će ostati „zaglavljenja“ – formalno sa kandidatskim statusom, suštinski bez zadovoljavajućeg napretka. Ključni zahtev je odricanje od Rusije.
POVLAČENjE I PREUSMERAVANjE SREDSTAVA?
Jedna od najintrigantnijih tema je najava da će sredstva – koja su do sada tekla ka državnim institucijama, infrastrukturnim projektima i velikim investicijama biti preusmerena ka jačanju civilnog društva. EU ovim najavljuje da bi novac mogao biti opredljen za demokratsku podršku što podrazumeva finansiranje nevladinih organizacija, transparentnost i participaciju građana.
Ujedno, to je zahtev upućen Srbiji da omogući da sredstava idu civilnom sektoru, van striktno državnih struktura. Tako se testira stepen pluralizma i autonomije sektora izvan vlasti, ali vrši i dodatni pritisak na srpsku vladu.
Iako u javno dostupnim izvorima nema podatka da je EU direktno najavila „povlačenje“ sredstava iz Srbije, ipak sve glasnije se pominje mogućnost promene fokusa. Na primer: civilni sektor u Srbiji ima mogućnost učešća u okviru programa CERV (budžet EU 1,55 miliardi evra za 2021–2027) koji podržava civilne organizacije u kandidatskim zemljama, uključujući Srbiju. Tako da cilj nije toliko ukidanje pomoći koliko “preusmeravanje”. Ukoliko država želi da zadrži pređašnji finansijski tok, mora da ispuni postavljene uslove (ključno – da okrene leđa Rusiji).
Za vlast u Beogradu, naviknutu da administracija raspoređuje projekte ovakva odluka stvorila bi ozbiljan pritisak. Ako EU želi manju političku kontrolu nad sredstvima i veću transparentnost – igra se menja. Postavlja se pitanje ,,da li je vlast spremna da pusti civilni sektor da radi šta hoće i da za to bude plaćen?“ I tu dolazimo do sledeće dimenzije, a to je politički pritisak.
GEOPOLITIČKI OKLOP
Istovremeno, dok traju rasprave o evropskim fondovima i reformama, strategija makroregiona Dunavskog basena, EU strategija za Dunavsku regiju (EUSDR), dobija na značaju. Ona objedinjuje države EU i države kandidate (među kojima je i Srbija) u okviru četiri stuba: povezivanje regiona, zaštita životne sredine, izgradnja prosperiteta i jačanje regiona kroz institucije.
Međutim, strateški okviri EUSDR-a sve češće se tumače kao sredstva ne samo za regionalnu saradnju, već i za kreiranje geopolitičke agende, te pojedini autori sugerišu da EUSDR funkcioniše kao “geopolitički oklop protiv Rusije”. U zajedničkoj izjavi ministara odgovornih za implementaciju ove strategije održanoj 19. oktobra 2022, jasno stoji: ,,Najoštrije osuđujemo ničim izazvanu i neopravdanu agresiju Rusije protiv Ukrajine…“. Drugim rečima, ovaj okvir više nije samo infrastrukturni, već i politiko-bezbednosni.
Za Srbiju, koja neguje bliske odnose sa Rusijom (politički, kulturno, energetski) to znači dodatni pritisak. Biti deo Dunavske strategije znači i deklarativno stavljanje u red sa onima koji Rusiju vide kao izazov i pretnju. Srbija je i tu pred izborom da bira poziciju – ili pasivnog prihvatanja uloge “člana kluba” sa jasnim geopolitičkim implikacijama, ili suzdržanosti koja joj nameće marginalizovanu poziciju izvan ključnih tokova odlučivanja.
Dakle Srbija je „po meri Zapada“ u onoj meri u kojoj prihvata uloge koje joj Zapad nameće: biti most prema Balkanu, biti faktor stabilnosti, primeniti reforme koje Zapad očekuje, uskladiti spoljnu politiku. Ali to „prihvatanje “ ima i svoju cenu. Jer ta uloga je zahtevna i kontrolisana.
PRITISAK NA SRPSKO RUKOVODSTVO
Predsednik Vučić je već dugo centralna figura srpske politike, a u kontekstu evropskog puta ključna. Ali danas, njegov, kao i položaj Srbije, izložen je sve većim pritiscima. Najpre, unutrašnjim – kroz zahteve za reformama, proteste i jačanje civilnog sektora, i zatim spoljnim – kroz poruke iz Brisela i rastuće geopolitičke zahteve.
Brisel je javno zatražio od Srbije konkretne korake. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u više navrata naglasila da je „Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Moskvi“, dok visoka predstavnica EU Kaja Kalas poručuje da Srbija „ima strateški izbor – između Istoka i Zapada“. Izveštaji Evropske komisije ukazuju da su reforme u oblasti vladavine prava i borbe protiv korupcije u Srbiji „stagnirale“, što dodatno pojačava politički pritisak na vlast u Beogradu.
U tom kontekstu, posebno je odjeknuo nedavni intervju predsednika Vučića za nemački magazin Cicero. Razgovor je otvorio novinar pitanjem koje je postalo simbol odnosa Srbije i Zapada:
„Zar vam ne bi bilo lakše kada biste prekinuli odnose sa Rusijom?”, pitanje upućeno srpskom predsedniku.
„Nije sve tako jednostavno. U Srbiji imamo probleme s kojima se druge evropske zemlje ne suočavaju”, odgovara Aleksandar Vučić.
I počinje da govori o godišnjoj potrošnji ruskog gasa, snažnoj i rastućoj industriji i činjenici da 54,5% izvoza balkanskih zemalja u Evropu otpada na Srbiju. Objašnjava sve u kategorijama koje su zapadnoj javnosti bliske – ekonomskim i kapitalističkim.
ŽAOKA KOJU EU NE PRAŠTA
Pogled srpskog predsednika na aktuelna geopolitička prestrojavanja koji je sa posebnom pažnjom analiziran u javnosti i prenet u gotovo svim ruskih medijima, glasi:
„Samo pitajte predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog koja je balkanska država pružila Ukrajini najviše finansijske i humanitarne (!) pomoći. Odgovor bi vas mogao iznenaditi. Mi želimo da postanemo članica Evropske unije. Ali morate razumeti da postoje različiti razlozi zbog kojih takođe održavamo kontakte sa Rusijom. Možda vam je dosadilo da ih slušate, ali oni su nama važni.”
Na pitanje o njegovom prisustvu na Paradi pobede u Moskvi, Vučić je ponudio kratak, ali snažan istorijski ekskurs:
“Pogledajte to iz naše perspektive. Izuzev 1948. i 1949. godine, svake godine nakon završetka Drugog svetskog rata prisustvovali smo ruskoj vojnoj paradi. Zašto? Zato što su Crvena armija i jugoslovenski partizani zajedno oslobađali Beograd i Srbiju. To je deo ne samo ruske, već i naše istorije. I znate, iskreno govoreći, ja te rasprave doživljavam kao jednostrani napad na nas. Nisam se sastajao s Putinom tri godine i tri meseca, a pre početka rata u Ukrajini sastajao sam se s njim najmanje tri puta godišnje. Mnogi evropski lideri su ga u međuvremenu posećivali ili s njim razgovarali telefonom. Ja nisam. Ali moja dužnost je bila da prisustvujem tom događaju.”
Ovi citati jasno pokazuju u kakvom se položaju Srbija trenutno nalazi: između potrebe da pokaže lojalnost evropskom putu i istorijsko-ekonomske povezanosti sa Rusijom. Upravo taj balans, koji predsednik pokušava da zadrži, postao je centralna tačka kritike iz Brisela.
Za Vučića, to znači da više ne može da igra na vreme a pitanje odnosa sa Moskvom postaje ključno merilo njegove spoljnopolitičke pozicije. Za Brisel, to je test iskrenosti evropskog puta Srbije. A za domaću javnost pitanje nacionalnog dostojanstva i ekonomskog opstanka.
Srbija se našla pred ključnim pitanjem: koliko smo spremni da budemo “Srbija po meri Zapada” a koliko da kreiramo Srbiju po svojoj meri, makar ona bila izvan savršene evropske mape?
AKO TE ZABORAVIM, RUSIJO?
Nedoumica koja visi kao mač nad glavama Srba tiče se upitaosti šta bi bilo sa Srbijom ako bi se odrekla Rusije i napravila zaokret ka Zapadu? Na prvi pogled, odgovor deluje jednostavno- to bi bio signal koji bi Brisel i Vašington pozdravili, možda čak i nagradili. Ali ispod površine nazire se čitav niz dubokih posledica koje bi se osetile u politici, ekonomiji i društvu.
Srbija je, ekonomski gledano, čvrsto vezana za evropsko tržište jer preko 65% izvoza ide ka zemljama EU, a samo 6–7% u Rusiju. Međutim, više od 80% gasa koji se troši u Srbiji dolazi iz Rusije, a Balkanski tok (deo Turskog toka) predstavlja kičmu nacionalnog energetskog sistema. Potpuno odricanje od Moskve u ovom trenutku značilo bi da Beograd mora da obezbedi nove izvore snabdevanja. To podrazumeva velike investicije, izgradnju novih terminala i mogućih spojeva sa mrežama iz Bugarske ili Grčke. U kratkom roku, to bi gotovo sigurno dovelo do skoka cena energenata i povećanja pritiska na domaći budžet.
Politički, taj korak bi predstavljao prelomni trenutak. Brisel bi ga tumačio kao dokaz jasnog opredeljenja za evropske vrednosti. Moguće je da bi usledila snažnija podrška reformama i finansijski paketi podrške, ali i veća očekivanja u pogledu „usklađivanja spoljne politike“. Dakle Brisel bi tražio ne samo deklarativno, već i praktično distanciranje od svih ruskih ekonomskih i bezbednosnih struktura u zemlji.
UVOD U NOVE PODELE
Unutrašnji efekat bi bio još značajniji. Javno mnjenje u Srbiji bezrezervno Rusiju doživljava kao „tradicionalnog saveznika“ i branioca srpskih interesa u Savetu bezbednosti UN. Potpuno odricanje od te veze moglo bi da izazove talas nezadovoljstva, nove proteste i nove političke podele. Za vlast u Beogradu to bi značilo gubitak podrške naročito među konzervativnim i nacionalno orijentisanim biračima. U kontekstu aktuelnih protesta to bi bio politički harikiri.
S druge strane, ni odgovor Moskve ne bi izostao. U najmanju ruku, on bi podrazumevao prekid ili ograničavanje energetske saradnje, povlačenje ruskog kapitala iz pojedinih sektora (poput naftne industrije ili železnice), kao i promenu stava u Savetu bezbednosti oko statusa Kosova. Upravo to poslednje čini odnose Srbije i Rusije posebno osetljivim, jer Moskva je, uz Kinu, do sada bila jedini pouzdan partner koji nije priznao nezavisnost Kosova i u više navrata je koristila pravo veta na dokumenta koji su bili nepovoljna za Beograd.
Takođe ostaje pitanje da li bi Srbija, zaista ubrzano dobila članstvo u EU. Sudeći po iskustvu drugih država Zapadnog Balkana, put bi i dalje bio dug, ispunjen uslovima, monitoringom i reformskim zahtevima. Jedina razlika bila bi u tome što bi Srbija izgubila strateški oslonac na Istoku, a da pritom još uvek ne bi dobila puno mesto za stolom u Briselu.
Srbija bi dobila samo više simpatija u evropskim institucijama, ali bi se suočila sa unutrašnjim potresima, rastom troškova i gubitkom jednog od retkih geopolitičkih aduta koje ima, a to je Moskva.
Zato je danas najtačnije reći: Srbija ne stoji samo pred zidom Brisela, već i na ivici gubitka ravnoteže. Svako pomeranje u jednu ili drugu stranu ima svoju cenu – ekonomsku, političku i, ako hoćemo, onu istorijsku.
izvor:https://eagleeyeexplore.com/sr/before-the-wall-of-brussels
