Razbijanje nekadašnje SFRJ, koje još nije dovršeno na prostoru Srbije, dogodilo se po šavovima nekadašnjih republika. Političko-ideološka kovanica “bratstvo-jedinstvo” izgubila je bitku od nacionalističkih težnji – samoopredeljenjem do otcepljenja. Homogenizacija prostora na nacionalnoj osnovi završena je na prostoru Slovenije, u najvećem delu na prostoru Hrvatske i Crne Gore. Bosna i Hercegovina je Dejtonskim mirovnim sporazumom postala država dva entiteta i tri naroda. Makedonija, bez priznatog imena države, unutar sebe je sukobljena izmedju makedonskog i albanskog etnosa. Srbiji još uvek otimaju Kosovo i Metohiju, a srpski živalj je postao nacinalna manjina u bivšim “bratskim” republikama, izuzev BiH, gde je konstitutivni narod i bog evropskih propisa. Praktično, većinski narod nekadašnje Jugoslavije, ostao je raspolućen u novoformiranim državama.
Navedeni procesi i stanje, prilika su da se razmisli o strategiji koja treba da odgvori na pitanja gde smo i kuda idemo. Ta strategija, u opštem, može da nosi naziv – Nacionalna strategija.
GDE SMO?
Opšte prilike i procesi u okruženju, povezani sa globalnim procesima koje diktiraju svetski moćnici, nagnali su neke istraživače da utvrde – koliko nas (Srba) ima i gde se nalazimo. Tako, prema nekim podacima Srba ima oko 11 miliona, a značajnije su grupisani u sledećim delovima sveta (zakruženo):
– u Srbiji: 5.988.000,
– u BiH 1.100.000,
– u Nemačkoj 450.000,
– Sev. Amerika 830.000, (SAD i Kanada),
– u Austriji 300.000,
– u V.Britaniji 80.000,
– u Francuskoj 70-100.000,
– u Australiji 98.000,
– u Švajcarskoj 197.000,
– Azija i Okeanija 120.000,
– Crna Gora 179.000,
– Hrvatska 187.000,
– Slovenija 39.000,
– Švedska 35.000
– Grčka 10.000
– Italija 20.000
– Rumunija 23.000
– Madjarska 10.000
– Makedonija 36.000.
Navedeni podaci obuhvataju i deo Srba koji su duže vreme (nekoliko generacija) izvan Srbije, ali se na novim destinacijama izjašnjavaju (osećaju, smatraju) poreklom Srbi. Dakle, Srbi su: 1) u Srbiji, 2) u okruženju (susedne države), 3) u dijaspori (zemlje Evrope i sveta i 4) u rasejanju (više generacija je izvan Srbije). Ako upotrebimo matematiku, te uzmemo kao relevantan podatak da nas ima oko 11 miliona, onda dolazimo do sledećih podataka: 1) Srba je oko 60% u Srbiji, 2) oko 12% u susednim državama, 3) oko 7% u zemljama Evrope i 4) ostalo (oko 20%) na ostalim kontinentima. Dakle, preko 80% Srba je u Evropi. Kada kažemo Evropa, mislimo na kontinent od Atlantika od Urala i od Severng ledenog mora do Sredozemnog mora. Takva Evropa, po nekima, smatra se i podkontinentom Evorazije. U političkoj podeli, počev od 1957. godine, na geografskom prostru Evrope počinje formiranje nadnacionalne integracije – Evropska unija, koja danas okuplja 28 država (Velika Britanija je u prcesu izlaska iz EU). Nešto manje od tog broja (22) države je izvan Unije, pri čemu neke od tih zemalja jesu i u Evropi i u Aziji (Rusija, Turska, Azerbejdzan, Kazahstan). Neke od zemalja izvan EU jesu države samo u figurativnom smislu (Vatikan, Andora, San Marino).
Dakle, političko-ekonomska integracija unutar geografske Evrope jeste Evrpska unija, kojoj Srbija ne pripada, ali kojoj strateški teži i u čijim državama članicama živi i radi preko milion Srba.
KUDA IDEMO?
Razbijanje nekadašnje SFRJ posebno je pogodilo Srbiju i srpski narod. Velika pretnja koja se nadvila nad državu Srbiju jeste otimanje dela teritrije (Kosovo i Metohija), a samo na prostoru bivših republika SFRJ ostalo je više od 1,5 miliona Srba.
Država Srbija se, nakon raspada SFRJ, a posebno nakon agresije NATO na SRJ i razdruživanja sa Crnom Gorom, lagano i teško uspravlja, sa strateškim opredeljenjem za članstvom u EU. Deklarativno, postoji obostrani interes (i Srbija i EU) da naša zemlja postane članica Unije. Suštinski, taj interes, kad je EU u pitanju, iskazan je odredjenim uslovima koji su Srbiji ispostavljeni. Uslov svih uslova na kome insistira EU jeste Sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine (Srbije i Kosova). Niko iz EU, bar javno-zvanično nije obznanio šta taj Sprazum u krajnjem podrazumeva. Činjenica da je 23 članice EU priznalo nezavisnost Kosova, kao i da EU pregovara i sa vlastima na Kosovu o pridruživanju EU (ratifikovan je Sporazum stabilizaciji i pridruživanju), ipak, jeste signal kojem „tasu vage“ naginje Unija.
Nacionalno, kad su susedne države u pitanju: Srbi žive u državama koje jesu (Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Madjarska) i nisu (BiH, Crna Gora, Makedonija) u Uniji. U tim državama, izuzev BiH, Srbi su nacionalna manjina. U BiH, Srbi su dobili svoj entitet – Republika Srpska.
SRBIJA je nedovršena država, a srpski narod raspolućen! Srbi u okruženju, u Srbiju gledaju kao u svoj SPAS.
Strategija je put(evi) – WAYS, kojim se ograničenim resursima – MEANS dostižu strateški ciljevi – ENDS. Šta su strateški ciljevi Srbije? Koji su nam resursi na raspolaganju za njihovo dostizanje? Kojim putevima ici do ostavrenja strateških ciljeva? To su pitanja na koja odgovor treba da ponudi Nacionalna strategija. Iako se državno i nacionalno pnekad poistovećuje, ipak to nije isto. Voditi brigu o celini (nacinalno), a zanemariti jezgro (državno), ili – stabilizovati jezgro (državno) zarad budućnosti celine (nacionalno). Strategija, kako reče Klauzevic, jeste umeće vodjenja bojeva do glavne bitke. Mnogo je „bojeva“ pred Srbijom, ali šta je glavna bitka? Glavna bitka je strateški interes – članstvo u EU (ili ne?). Ulaskom u EU, izmedju ostalog, omogućiće se čvršće veze našeg raspolućenog naroda. Opšta mobilizacija pameti, lobiranje i mudrost nam trebaju da pre svih strategija utvrdimo Nacionalnu strategiju. Neće to ići ni lako ni brzo. A kada je Srbima bil lako? S druge strane, ono što je brzo, to je i kuso, kaže naša narodna.
