Da li put Venecuele vode heroji ili diktatori?
Venecuela, koja je danas poprište glavnih međunarodnih zbivanja, nalazi se pred političkom i humanitarnom katastrofom. Takvom stanju u državi prilično su doprineli politički programi lidera Venecuele u poslednjih 40 godina, ali i interesi globalnih sila (gde se, pre svega, misli na Sjedinjene Američke Države), koji su vrlo često bili u sukobu sa interesima naroda ove južnoameričke države.
Ako pogledamo Venecuelu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, videćemo državu u velikoj meri suprotnu od današnje. Venecuela je tad važila za jednu od najrazvijenijih država Južne Amerike, sa dobrom socijalnom zaštitom i solidnom infrastrukturom. Pre svega, za državu koja je u odličnim odnosima sa SAD, koja je ekonomski prilično zavisna od njih i koja služi za ispoljavanje američkog uticaja u regionu.
Početkom sedamdesetih godina na mestu predsednika Venecuele bio je Rafael Kaldera, jedan od najuspešnijih venecuelanskih političara, koji se posebno isticao svojom dobrom spoljnom politikom. Naime, Kaldera je uspeo da održava odlične odnose sa SAD dok je, sa druge strane, obnovio odnose sa Sovjetskim Savezom, želeći tako da privoli južnoameričke države sa socijalističkim vladama na bližu saradnju u regionu. U velikoj meri Kaldera je i uspeo u svojoj nameri sklapajući razne bilateralne ugovore sa socijalističkim režimima u svojoj okolini i time pospešujući trgovinu Venecuele, ali u isto vreme puštajući da socijalistička ideologija dublje zađe u živote Venecuelanaca.
Za vreme svog drugog mandata (1994-1999), Kaldera se suočio sa raznim problemima kao što su trgovinske barijere, pad cene nafte ili bankarska kriza – sve to je otvorilo put socijalizmu kao novoj političkoj alternativi i prethodilo dolasku Huga Čaveza. Čavez je pre političkog života bio profesionalni vojnik i uvek sklon levičarskim idejama. Socijalistička ideologija pod Čavezom postaje dominantna pojava u državi, a može se reći da ga je ona i dovela na vlast, s obzirom na to da mu je pobedu na izborima 1998. godine doneo najsiromašniji deo naroda koji je bio željan boljeg života i veće socijalne pravde. Čavez pravi totalni zaokret u politici Venecuele, drastično smanjuje ekonomsku zavisnost od SAD, nacionalizuje skoro sve izvore nafte i povezuje se politički sa Kubom i Iranom (saradnja sa Rusijom nije bila na tako visokom nivou zbog slabosti Rusije posle sloma SSSR). S obzirom na podršku naroda njegovim socijalnim reformama, doživljavan je kao heroj u odbrani venecuelanske nezavisnosti, dok je, sa druge strane, bio proglašen socijalističkim diktatorom od SAD i evropskih država jer se odlučio na reforme suprotne interesima tih sila u Južnoj Americi. Njegov naslednik Nikolas Maduro imao je slične aspiracije ka socijalizmu i levičarskim idejama. Kao vrlo mlad bio je deo Marksističke partije, dok je osamdesetih bio na čelu sindikata radnika. Bio je bitan deo Čavezove autoritarne vlasti, a posebno se istakao na mestu ministra spoljnih poslova. Madurova spoljna politika u mnogome je uticala na kriznu situaciju koja trenutno vlada u Venecueli. Na primer, ukoliko sagledamo duboku saradnju sa Rusijom po pitanju trgovine oružjem i proizvodnje nafte ili saradnju sa Kinom kada je u pitanju infrastruktura, može se primetiti kako Venecuela pokušava da pobegne od uticaja SAD ukoliko je to moguće.
Maduro se danas suočava sa hiperinflacijom, demonstrantima, alternativnim predsednikom i vojnom intervencijom, sa druge strane ima značajnu podršku vojske, ali i stranih sila, pre svega Rusije, koja posle Sirije hoće još jednu geopolitičku pobedu. Sve miriše na građanski rat u kojem će najveću žrtvu podneti narod Venecuele, čiju su sigurnost ugrozili njegovi lideri pokušavajući da povećaju nezavisnost istog. Međutim, Južna Amerika je oduvek bila u senci SAD, sigurno najveća svetska supersila neće dozvoliti novu Kubansku krizu blizu svojih granica bez krvave borbe.
Autor: P. Milošević
Lektor: I. Stanković
Izvor: Foreign Affairs
