Nasilje u porodici nije novi fenomen niti je rezervisan isključivo za određene društvene grupe, naprotiv ovakav vid ponašanja je vrlo rasprostranjen u društvu. Nasilje u porodici podrazumeva narušavanje fizičkog i psihičkog integriteta, kao i zdravlja i spokojstva drugih članova domaćinstva. Iako je ovo stara društvena pojava, javnost je za nju postala zainteresovana tek nakon pojavljivanja ženskog pokreta u drugoj polovini dvadesetog veka. Ovo nam takođe govori o tome da su najčešće žrtve porodičnog nasilja bile žene i da vremenom nije smanjivana količina i vrste nasilja prema njima.
Pod porodičnim nasiljem se vrlo često podrazumeva fizičko nasilje. Ovakav vid nasilja jeste najučestaliji, što potvrđuje izuzetno veliki broj slučajeva, mada to nije jedini oblik porodičnog nasilja već se učestalo javljaju i oblici seksualnog, psihičkog i ekonomskog nasilja. Iako fizičko nasilje nanosi vrlo očigledne povrede koje mogu da imaju dublje posledice po žrtvu, nikako ne treba umanjivati značaj ostalih vidova nasilja, od kojih neki mogu da prerastu u fizičko zloostavljanje. Pored ovih oblika nasilja prisutno je i tzv. pasivno zlostavljanje kao vrlo suptilan vid nasilja koji podrazumeva viktimizaciju, duhovno i intelektualno zlostavljanje sa potencijalom da preraste u fizičko nasilje.
Porodično nasilje u Srbiji, na žalost, nije izolovani fenomen već učestala pojava, pri čemu su žrtve nasilja najčešće žene i deca. U periodu od juna do avgusta meseca ove godine izrečeno je skoro 8,000 hitnih mera od strane policije kako bi se sprečilo da dođe do teških posledica po žrtve nasilja. Međutim, primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nije dovela do velikog boljitka, samo tokom ove godine preko trideset žena je stradalo uprkos naporima vlasti i policije da se ovakav vid nasilja suzbije. Osim žena, žrtve porodičnog nasilja su često i deca. Maltretiranje i psihičko zlostavljanje dece nije retka pojava, ali je teško uočiti je, pa samim tim i reagovati. Najčešće se dešava da uža ili šira rodbina prijave ovakav vid nasilja, ali je i tada teško reagovati jer je nasilje najčešće psihičkog karaktera bez jasno vidljivih (makar trenutno) posledica. Još jedan vid nasilja koji je takođe uočljiv kod nas jeste i nasilje nad roditeljima, odnosno starim licima. S obzirom na generalno veliki broj starijih građana u strukturi stanovništva dolazi često i do nasilja nad ovim delom populacije i to od strane njihovih najbližih.
Zabrinjavajuća stvar porodičnog nasilja jeste to što nasilnici ne priznaju da su napravili prekršaj (to je skoro u 50% slučajeva), žrtve često ne žele da prijave nasilje jer je reč o porodici, dok javnost (komšije, prijatelji, rodbina) ne želi da se meša iako zna da postoji problem. Ovakav vid ponašanja uslovljen je nekolicinom faktora. Prva grupa faktora, koji se često istražuju u stručnoj literaturi, vezana je za turbulentna dešavanja i ratnu prošlost, kao i ekonomsko stanje u društvu. Iako su ovi faktori nesporni ne treba izgubiti iz vida opštu kulturu i vrednosti na kojima društvo počiva, koje su u velikoj meri diktirane od strane uticajnih medija. Posledice porodičnog nasilja ne ostaju samo u porodici. Uprkos tome što su neposredne žrtve ovog nasilja članovi domaćinstva, posledice se prelivaju i na ostatak društva. Vršnjačko nasilje se otuda može povezati i sa nasiljem u porodici. Porast ovakvog vida nasilja u osnovnim i srednjim školama ne treba da iznenađuje, jer to samo reflektuje sliku u kakvom društvenom okruženju, odnosno porodicama deca odrastaju.
Uznemiravajući trend porodičnog nasilja utiče i na celokupnu bezbednosnu sliku jednog društva. Nemoć institucija da se ozbiljno pozabave ovim problemom, kao i da rašire svest o tome da ovo predstavlja jedan ozbiljan bezbednosni problem svih građana može da ostavi duboke posledice, pogotovu za buduće generacije. Manjak bezbednosti koji vodi ka porodičnom nasilju sa kobnim posledicama je prisutan ne samo kod kuće već i u državnim institucijama. U leto 2017. Godine desilo se porodično nasilje sa smrtnim ishodom koje se odigralo u Rakovici. Lanac grešaka koji je doveo do ovog događaja pokazuje da bezbednost u državnim službama koje inače treba da se staraju da do ovoga ne dođe nije zadovoljavajući. Ovaj događaj koji se odigrao u Centru za socijalni rad pokazuje da nije izvršena procena rizika, da nije bilo bezbednosne provere, niti adekvatnog fizičkog obezbeđenja koje je moglo ovo da spreči. Ovakvi bezbednosni propusti ne samo što omogućavaju da dođe do eskalacije porodičnog nasilja, već utiču na celokupnu bezbednost građana i zaposlenih u toj instituciji.
Izgradnjom svesti kod građana da je ovo ozbiljan društveni problem i da se tiče svih, odnosno da to nije samo privatna stvar, je verovatno prvi korak ka rešavanju problema. Institucije vlasti moraju pronaći načine da se deluje preventivno, ali i da se ozbiljno kazne počinioci ovakvih dela. U krajnjem ishodu tek podizanjem svesti u samom društvu, a pogotovu kod žrtava i kod počinioca, možemo očekivati neki ozbiljiniji napredak.
Piše Igor Pejić
