Koliko često čujete za pojam planirana obsolencija, planned obsolence? Ne često. Uprkos tome, svedoci smo da je on zapravo danas sve više prisutan
Naime, planirana obsolencija jeste namerno tehničko programiranje proizvoda prilikom izrade da traje određeni broj godina kako bi se otežala njegova popravka, uštedelo na resursima u proizvodnji da bi sve na kraju dovelo do kupovine novog proizvoda. Mnogi od naših predaka su vam verovatno pričali kako su određeni uređaji npr. veš mašina, frižider trajali i po 40 godina da su se retko kvarili a da se danas sve više stvari kvari.
Pre svega, nekada je cilj bio da proizvod što duže traje. Upravo zbog toga cena je bila mnogo veća nego kod istog uređaja danas (usklađena sa inflacijom) ali je ista ta cena bila opravdana kvalitetom koji se nudio. Sama obsolencija se izvodi na 2 načina:
Prvi način je tehnička obsolencija gde se pirlikom dizajna proizvod dizajnira, komponente nabavljaju tako da proizvod traje određeni niz godina i da nakon toga krene njegovo propadanje. Jedan od primera jeste i npr. upotreba šrafova određenog dizajna kod iPhone 6s koji su bili tako napravljeni da se onemogući popravka uređaja bez oštećenja. Kompanija Apple je naročito poznata u svetu planirane obsolencije i jedna je od kompanija koja se bore protiv prava na popravku i prava na garanciju uređaja. Cilj je da potrošač nakon propadanja prethodnog uređaja nabavlja novi, a ne da se vrši popravka kako bi što duže trajao. Sličnu situaciju srećemo kod laptopova gde su mnogi delovi spojeni sa matičnom pločom te gde kada dođe do kvara sa grafičkom ili SSD diskom, pošto je isti integrisani kao čip i ne može da se zameni odvojeno. U mnogim situacijama, mora da se menja cela ploča što dalje dovodi do toga da je isplatljivije kupiti novi uređaj nego li izvršiti zamenu, popravku.
Drugi način obsolencije jeste obsolencija želje. Kod potrošača se stvara psihološki pritisak da je uređaj koji poseduje zastareo i da ne prati budućnost. Donekle se ovo radi i kroz marketing, a donekle i sa samim software-om. Vrlo često se softverski update kod nekih uređaja pusti tako da ti uređaji postaju odjednom sporiji što stvara utisak kod potrošača da je isti zreo za zamenu.
Jedan od najvidljivijih vidova obsolencije jeste u našim mobilnim telefonima. Danas svi telefoni koje imamo dolaze sa integrisanim baterijama koje kada se pokvare mnogo su teže da se zamene. Kod ranijih telefona lako je bilo izvaditi bateriju i staviti novu, ali kod današnjih telefona, taj postupak je mnogo postao komplikovaniji.
U istoriji najpooznatiji kartel organizovan oko ove ideje bio je Fobos kartel koji je bio formiran od strane proizvođača sijalica. Njihov cilj je bio da se životni vek sijalica smanji sa 2500 na 1000 sati. Sam kartel je potrajao do kraja drugog svetskog rata ali kada je novi igrač ušao na tržište koji nije bio deo kartela i koji je dao bolju ponudu kartel je bio prinuđen da se povinuje novim pravilima igre.
Jedini način da se planirana obsolencija pobedi jeste konkurentnost. Razbijanjem kartela i normi obsolencija i najveći sistemi će biti naterani da se prilagode tržištu, te da svoj kvalitet usklade u skladu sa onim što tržite traži. Iako se trendovi u obsolenciji lako postavljaju (gubljenje 3.5mm jack-a, integrisane baterije) ne treba zaboraviti da onaj koji dobije rat za um potrošača i uštedu klatno tera da se pomeri ka drugoj strani.
Piše: Nikola Stojić
